Sociologija

четвртак, 16. децембар 2021.

СОЦИОЛОГИЈА ПОЛИТИКЕ

 

СОЦИОЛОГИЈА ПОЛИТИКЕ 



Реч “политика” потиче од речи полис ( град, држава), средиште полиса била је агора ( трг), где су грађани дебатовати и доносили одлуке јавним гласањем. Људи који нису учествовали у дебатама, називани су идиотима.





Политика представља вештину управљања друштвом, односно то је једна друштвена делатност и она се односи на друштвено-јавну сферу, а нарочито на државне послове.
Дакле, политика је делатност која је усмерена на организовање, вођење, креирање, регулисање заједничког живота људи у оквиру једне заједнице, друштва или државе, у складу са њиховим потребама, интересима, уз сагласност свих, са употребом присиле или без ње.

Ендри Хејвуд сматра да се политика односи на стварање, очување и мењање општих правила друштва која су важна за то исто друштво.
Хана Арент, немачка теоретичарка политичке филозофије је поставила једно питање: "Има ли политика уопште смисла"? Она сматра да политика представља посебну област људског деловања, где се на основу мишљења, говора или аргументовања одлучује, то јест учествује у одлучивању о јавним пословима.

Од Аристотела, па све до данас, постоји много дефиниција политике, а најзначајнију поделу доделили су:
1) Нормативисти, који тврде да је политика повезана са моралом ( постоји поштена и непоштена политика);
2) Позитивисти, који тврде да политику није могуће дефинисати према циљевима, већ према средствима ( постоји ауторитарна и демократска политика).

За критичке теорије (марксизам) држава је, пре свега, апарат владајуће класе, док је код Вебера држава схваћена позитивистички, као монопол над легитимном физичком принудом.

Два ту основна значења политике:
1. Инструментално значење ( борба за власт која појединцима омогућава од државних служби - заштита привилегованих положаја);
2. Неутрално значење ( усклађивање делатности од општег значаја - напор да се успостави праведност и обезбеди безбедност).

Политика се може разумети као скуп три области:
1. Владавина ( политичка моћ, успостављање правног система и владавина закона);
2. Интереси ( изражавање својих личних потреба преко политике);
3. Јавност ( слобода мишљења, говора и деловања).

ПОЛИТИЧКЕ СТРАНКЕ



Политичке странке основне организације које се боре за освајање и вршење власти, преко којих грађани утичу на државну власт и политичке процесе.
Прве политичке странке у Србији (напредњаци и радикали) основане су 1881. године.                                                                                                 У политичким странкама влада "гвоздени закон олигархије".

Према бројности, политичке странке могу бити:
1) Кадровске - малобројне су, инсистирају на оданост и стручност својих чланова, а најпознатија кадровска странка је била "Руска комунистичка партија (бољшевика)";
2) Масовне - снагу налазе у својој масовности, а историјски пример представља "Социјалдемократска партија Немачке".

Организациона структура сваке странке садржи неколико битних елемената:
* Идеологија - скуп општих идеја којима се образлажу политички интереси
* Политички програм
* Статут

Странке се могу поделити и на:
1) Репрезентативне - циљ им је да обезбеде што већи број гласача на изборима;
2) Интегративне - циљ им је да придобију јавно мњење за своје програмске циљеве;
3) Уставне - имају тежњу да очувају поредак;
4) Револуционарне - имају тежњу да сруше стари поредак и успоставе нови када дођу на власт.
Према идеолошком усмерењу, односно положају на политичкој сцени, странке могу бити:
1) Левичарске - залажу се за промене ка бољем напретку и законима;
2) Десничарске - окренуте су традицији и очувању моралних традиционалних вредности и поретка.

Странке се, дакле, међусобно разликују по:
броју чланова и величини (кадровске и масовне);
идеолошком усмерењу (левичарске, либералне, десничарске);
начину, правцима, политичким и идеолошким деловањима (народне, радикалне, либералне, демократске, социјалдемократске, конзервативне, комунистичке...);
типу унутрашњих односа (централизоване - ауторитарне и децентрализоване - демократске).

- Макс Вебер је политичке странке описао као удружења чији је циљ да својим руководиоцима обезбеде моћ.

- Политички системи могу бити једнопартијски и вишепартијски (стварање коалиције), међутим, политичке странке нису једине организоване групе које делују политички у друштву, јер у модерним друштвима делују и синдикати који се не боре за власт, али врше притисак на власт би тако заштитили своје интересне циљеве. То су интересне организације или групе за пристанак.

ГРУПЕ ЗА ПРИСТАНАК


Групе за пристанак јесу скупови људи који имају заједнички интерес и желе да га промовишу у сарадњи са владом или против ње. Један од примера група за пристанак јесу невладине организације.

Ове групе се деле на:
групе за заштиту интереса (удружење професора, лекара, војних инвалида...);
групе за промоцију интереса (интересне групе) - залажу се за интересе који се тичу целог човечанства;
институционалне групе - формирају се у оквиру државних служби (полиција, војска, разна министарства) и покушавају да повећају утицај у доношењу одлука у влади;
лобистичке групе - настале су од латинске речи лобиум (предворје).

Лобирање се први пут појавило у Енглеској, а у парламенту је постојала посебна соба у којој су посланици примали грађане с посебним захтевима.
Међутим, постоји још једна анегдота о лобистима. То је прича у хотелу Вилард у Вашингтону, који је у 19. веку био центар окупљања конгресмана и тадашњи председник Грант је сваког поподнева ту долазио на пиће. Ту прилику су искористили многи који су желели да ступе у контакт са њим и траже одређену услугу. Тако их је Грант назвао лобистима.
То је група образованих и информисаних људи који делају тако да обезбеде себи присуство у центрима моћи и одлучивања. Они предузимају низ акција ради вршења утицаја на доносиоце одлука. Познати су војни, фармацеутски, грађевински и филмски лобији.

ДРУШТВЕНИ ПОКРЕТИ




Реч је о покретима оних који су незадовољни и који су тражили друштвене промене. Покретима се могу придружити и неке политичке странке (углавном опозиција).
За разлику од старих друштвених покрета као што су расни, либерални, национални и раднички, нови покрети углавном привлаче омладину која је незадовољна тренутним стањем у држави и која тежи ка постизању бољих услова за живот.

ТИПОВИ ПОЛИТИЧКИХ РЕЖИМА (СИСТЕМА)


Политички систем (режим) је мрежа односа која влада у сфери политике.
Аристотел је дао шест облика владавине - тиранија, монархија, олигархија, аристократија, демократија и политеја.

Полиархија је према Роберту Далу облик владавине који одликују слободни избори на којима право да бирају и буду бирани, имају сва пунолетна лица.

Међутим, данас је исправнију класификацију дао политиколог Ендри Хејвуд:
Западне полиархије одликује висок степен толеранције према опозицији прописан уставом који гарантује права и слободе, а грађани периодично оцењују учинак владе.
Нове (полу)демократије су сличне западним полиархијама у теорији, али у пракси утицај комунистичког наслеђа ствара велике проблеме.
Источноазијски режими имају одређене културне специфичности који се у мањем значају поштују и где су положај позиције привилеговани у односу на опозицију.
Исламске теократије се међусобно веома разликују будући да неке попут Малезије толеришу више вишестраначје, друге, попут Саудијске Арабије не толеришу. Међутим, основна одлика свих теократских режима (где црква, односно свештенство има политичку власт) је снажан утицај ислама на политику и постоји обавеза придржавања Шеријатског права (исламско право из Курана).
Војни режими су честа појава у Африци, Азији и Латинској Америци, а њихова одлика је укидање или неважност Устава, скупштине, политичких странака и слободе медија. У зависности од тога да ли врховну власт има група официра или појединац, ови режими се деле на војне хунте или војне диктатуре.

ВЛАСТ


Италијански ренесансни мислилац Николо Макијавели сматрао је да је политика немилосрдна борба за власт у којој се не бирају средства.
Властодршци користе силу, лажи и преваре само да би освојили и сачували власт (отуда и израз макијевелизам за политику без морала).

Власт је легитимно коришћење моћи, односно право да се моћ користи.
Сувереност означава највишу власт, изнад које нема веће власти. Овај појам је увео правник и политички писац Жан Боден у 16. веку.
Одакле власт потиче ?
1. Теократска теорија говори о томе да је сва власт потекла од Бога.
2. Теорија друштвеног уговора (Џон Лок, Томас Хобс и Жан-Жак Русо) говори о томе да је држава природно стање где важе природни закони и где живе слободни појединци, све док не дође до друштвеног уговора, када прелазе државно стање где ће се поштовати грађански (друштвени) закони.
3. Либерално-демократска традиција говори да подела власти на извршну, законодавну и судску онемогућава надмоћ било које власти над осталима.

 Власт такође има два важна својства:
* Легалитет - за власт је важно да буде легална, односно да буде у складу са законима.
* Легитимитет - да би власт била легитимна, мора да буде стабилна, трајна и да произилази из воље народа значи да произилази из којег народа.

Макс Вебер прави разлику између моћи и власти.                                      Он означава моћ као вероватност да се властита воља наметне другим људима, док власт дефинише као вероватноћу да се изазове послушност према неком наређењу и сходно томе прави разлику између три типа власти:
1. Традиционална власт - почива на вери у светлост традиције (традиционално наслеђивање круне);
2. Харизматска власт - заснива се на вери у изузетна лична својства владара (нпр. народ који верује у бесмртност владара);
3. Правно-рационална власт - заснива се на легалитету, односно поштовању устава и закона (савремени председници и премијери).

ДРЖАВА


Држава је политичка заједница која се одликује монополом на употребу силе, скупљање пореза, то јест, она је основни механизам власти.
Држава мора да има јасно одређену територију, становништво и суверену јавну власт.

Постоји неколико теорија о настанку државе:
Теолошка теорија (Божанска творевина);
Патријархална теорија (држава је природни продужетак породице род и племена, те је организована на начин на који је и породица);
Теорија друштвеног уговора (склапање уговора ради избегавања ратних сукоба);
Теорија класног сукоба (основна особина јесте класна борба између владајућих и потчињених класа);
Идеалистичка теорија (њен заговорник је Хегел, који је сматрао да је држава творевина ума и идеја).

По својој структури, држава може бити:
1. Проста (унитарна) - постојање једне, јединствене и недељиве државне власти.
2. Сложена (федерација) - савез више територијалних заједница, односно федералних јединица, при чему свака од њих има одређену аутономију, а најважније одлуке доноси савезна, односно централна власт. Немају суверену власт, али имају своје представнике у централној власти. Пример федерација: Русија, САД, Швајцарска и бивша СФРЈ;
3. Конфедерација - савез двеју или више независних држава које се удружују ради лакшег остваривања заједничких циљева.

Према облику уређења власти, држава може бити:
1) Република је облик уређења у коме власт врше изабрани представници народа, а поглавар државе се бира на ограничени број година. Суштина републике је владавина права, ограничена власт, подела власти и слобода говора.
2) Монархија је облик уређења у којој је власт доживотна и по правилу се наслеђује. Државом влада један монарх који је изнад државе и права. То може бити краљ, цар или кнез. Монархије се могу поделити на апсолутне (где монарх поседује апсолутну моћ, то јест његова власт је неограничена) и парламентарне (где је улога монарха церемонијална, а одлуке доносе парламент и влада).

У вези са правним питањем, постоји још мноштво гледишта која се залажу за различите облике држава:
а) Минимална држава (ноћни чувар) - поштовање закона и заштита од спољњег напада;
б) Развојна држава - помаже у привредном расту;
ц) Социјалдемократска држава - усмерена ка остваривању државне правде, покушава да утиче на смањење сиромаштва и незапослености (држава благостања);
д) Колективистичка држава - укида приватну својину, уместо тржишта уводи планирање из једног центра;
е) Тоталитарна држава - ставља под своју контролу све области друштвеног и приватног живота (нацистичка Немачка).

ПОЛИТИЧКА КУЛТУРА


Политичка култура је део културе који се тиче односа становништва према политици.
Овај појам је формулисао Габријел Елмонд.

Постоје различите класификације политичких култура, а најбољу су дали Елмонд и Синди Верба у књизи "Грађанска култура":
1. Парохијална политичка култура не очекује ништа од политичког система и грађани спроводе свој живот без обзира на постојање власти.
2. Поданичка политичка култура јесте подређена држави, а грађани су ту да слушају одлуке државе, док државне вође одлучују о свему.
3. Партиципативна (учесничка) политичка култура подстиче грађане на активно учешће у политичком животу.

Осим ове, још једну класификацију политичке културе дао је и Денијел Елзар:
1. Традиционалистичка политичка култура - политика је посао моћних породица, а не сиромашних.
2. Моралистичка политичка култура - тежња ка социјалној правди и моралном напретку.
3. Индивидуалистичка политичка култура - такмичење у политичкој арени, како међу грађанима, тако и међу политичким странкама, поштујући правила која су праведна за све.





ЛИТЕРАТУРА
1. Хејвуд Ендру. 2004. Политика, ЦЛИО, Београд
2. Хејвуд Ендру. 2005. Политичке идеологије, Завод за уџбенике, Београд
3. Социологија за трећи разред средњих стручних школа и за четврти разред гимназија, Милена Станојевић, Логос, Београд, 2016.
4. Социологија за трећи разред средњих стручних школа и за четврти разред гимназија, Владимир Вулетић, Клетт, Београд, 2015.
5. Социологија за трећи разред средњих стручних школа и за четврти разред гимназија, Група аутора, Завод за уџбенике, Београд, 2012.



недеља, 12. јул 2020.

КонтрАверзне демонстрације


КонтрАверзне демонстрације

 Од 2018. године, расте незадовољство опозиционих политичара и дела народа тренутним друштвено-политичким стањем у нашој држави формализованим у протесту под називом 1 од 5 милиона.

У почетку смо имали претежно мирне протестне шетње улицама Београда, уз пар инцидената, али се чини да се протест у једном тренутку радикализовао упадом у зграду РТС-а. Да ли се ради о грађанском  или политичком протесту, уопште није ни битно, много је важније то да је протест изгубио карактер мирног протеста у  једном тренутку(промена средстава за постизање циља).  Људи који су били на челу тог протеста тада, налазе се и у маси која протестује претходних дана од најаве полицијског часа. Делује,  као да су упорни у подршци свом народу и што је најважније, немају намеру да преузимају вођство у тим протестима, бар за сада, јер ипак имали су своју прилику односно имали су својих„1 од 5 минута у којима се, чини се, нису баш најбоље показали и народ ваљда то препознаје. Оно што је најзанимљивије, неки од тих људи који су учествовали у претходно поменутим протестима који су се захуктали у једном тренутку, сада одједном мења средства за демонстрирање и залаже се за мирне протесте у виду седења. Од упада у РТС је прошло и довољно времена да неки промене своје ставове и принципе, али хајде да погледамо актуелну ситуацију.  Исти људи који су изазивали инциденте пре пар дана на протесту, данас полицији поклањају цвеће, заставе, грле  се са полицијом и користе друге „Гандијевске „ методе.
Којом год протестном методом желе да се послуже, нека то ураде, наравно уколико је она у складу са законом, али било би добро да се за једну определе и да буду истрајни у њој. Да ли  сте ултрадесничари па , сходно томе, тежите радикалнијим приступима, инцидентима или сте пак, либералних схватања па се залажете за мирне протесте и седење, одлучите се. Чини се да се у Србији идеологија и средства за постизање циљева мењају преко ноћи, рушећи идеале омладини.

Је л су протести масовни због масовног незадовољства или људи прате трендове?

Незадовољство актуелном ситуацијом нараста, скупља се већ дужи низ година још од демонстрација поводом рушења у Савамали и раст свеукупног незадовољства видимо у масовним протестима у неколико градова у Србији, упркос вирусу и забрани окупљања. Људи протестују из различитих разлога, нећу о њима говорити, имали сте прилике да их чујете у појединим малобројним медијима а више по друштвеним мрежама или алтернативним интернет медијима и порталима. Многи од њих имају разлога да буду незадовољни, али колико људи заправо долази ту због личног незадовољства, а колико долази или само ,,подржава,, протесте јер су они сада ин, у тренду, мејнстрим, актуелни, модерни „и постају светски тренд ( Жути прслуци у Француској, протести против полицијске бруталности у Америци, демонстрације у Хонг Конгу итд.).  а да заправо сами немају ниједан разлог да то ураде, односно не знају за шта се залажу, против чега се боре, шта им смета, кога подржавају а кога не подржавају, већ само раде то што раде по принципу го витх тхе флов што би неки рекли. Треба направити паралелу са недавним дешавањима у САД, где су сви шеровали слике, снимке срчано критиковали полицијску бруталност али многи од њих нису имали појма шта се дешава и која је позадина свега тога, већ су једноставно испратили тренд.
Верујем да би нам свима јако била занимљива анкета која би дала одговор на ово моје питање. Мада поједини медији су и сами показали да су многи демонстранти неодлучни и недовољно концизни и немају јасно дефинисане ставове када им је постављено питање Зашто сте ви овде?.Без таквих случајева који су на протесту и ако ни сами не знају зашто су тамо( вероватно да би поставили слике на друштвене мреже и показали другима како и они сада прате трендове), протести би бројали мањи број људи али би имали много више смисла. Овако, ем су демонстратори подељени на безброј фракција( по принципу лево, десно,свесно,право“??? ), ем имате огроман број људи који уопште не дели идентитет, свест или интерес са искреним свесним, упућеним демонстраторима који имају своје легитимне разлоге да буду тамо где су.
Историја је показала да свака групација или организација која броји доста чланова, али оних чланова који нису освешћени, који се боре за нешто чега нису ни најмање свесни, осуђена је на обесмишљење и крах, бар тако некако каже Роберт Михелс. Он такође каже да сваки покрет, свако удружење и свака странка, једном речју – организација,  кад тад добија управу која ће предводити целу организацију, јер мали број људи лакше може да се организује и управља организацијом, просто, тако је практичније и до тога ће увек доћи нужно.Та управа, која само на почетку заговара интересе целе организације  се врло брзо олигархизује, односно, одваја се од масе и  добија сопствене интересе, врло вероватно чак и супротне интересима те организације и окреће причу за 180 степени, апсолутно мења своју идеологију и циљеве. Зато је битно да се не иде слепо на улицу или  шерују слике и снимци са протеста,  без упућености и разумевања,( по принципу стада) већ да се људи претходно о свему добро информишу, стекну СИИ( свест, интерес, идентитет) и тако можда докажу Михелсу да није био у праву, или ипак потврде његов „гвоздени закон олигархије“.


Аутор текста: Ђ. Миленковић


уторак, 2. јун 2020.

Шта се то, забога, дешава у САД?


Шта се то, забога, дешава у САД?


Осим уколико претходних неколико дана време нисте провели испод камена или у националном парку на Шар-планини, сигуран сам да сте приметили комешање и немире у Миниеполису, савезној држави Минесоти у Сједињеним Америчким Државама. У питању је привођење спроведено 25.5.2020., недуго након осам часова увече, над индивидуом од стране полиције.

Законски контекст и пракса органа реда

Пре него што уђем у детаље самог инцидента, битно је напоменути неколицину чињеница везаних за законски систем САД-а и полицијског тренинга и правилника Америке. Полиција у САД-у, с обзиром на, између осталог, доста слободне законе о поседовању и ношењу наоружања, има неколицину пракси током заустављања и привођења било ког осумњиченог за неко прекршајно или кривично дело. Поступак је исти било да је у питању ситуација где возач није пропустио пешака па је заустављен ради евидентирања саобраћајног прекршаја, или је у питању заустављање унапред-познатог наоружаног бегунца са дебелим кривичним досијеом. Првенствено, током приласка осумњиченом у возилу, истом се наређује да положи обе руке на управљач. Затим, уколико је на терену више полицајаца (2+), један покрива евентуални бег лица кроз возачева врата, док други полицајац прилази да комуницира са возачем кроз прозор сувозачевог места. Разлог за ову делатност је већа прегледност осумњиченог и салона возила (простора унутар кабине) и боља спремност униформисаног лица да одреагује на било какву претњу која се може десити. Када је реч о приласку са возачеве стране, у питању су стотинке или секунде између лица које беспоговорно слуша наређења и лица које левом руком извлачи ватрено оружје из преграде возачевих врата или десном из простора око контролне табле. Са сувозачеве стране униформисано лице има много бољи преглед непосредне околине осумњиченог и лакше долази до превенције сукоба с органима реда.
За оне који нису сигурни којом брзином ствари могу да се окрену на најгоре могуће, остављам прилог линк ка видео-запису ситуације где самостална полицајка са сувозачеве стране иницира привремено привођење лица у возилу, прелази на возачеву страну, па погледајте шта се дешава у року од „одмах“. https://www.youtube.com/watch?v=Y0SsIZbkQGQ
Ово је пример ситуације где је пуцање и лишавање живота осумњиченог, барем према закону САД-а, апсолутно оправдано.
Друга ствар коју је битно напоменути је начин на који ситуације које су у законском смислу под знаком питања постају апсолутно законска норма. Уколико појединац сматра да држава преко својих органа реда није поступила у складу са законом, спроводи се случај пред највишом инстанцом судства у САД-у, где судија доноси одлуку да ли је униформисано лице поступило у складу са својим овлашћењима, уставом и законом или није. Такви случајеви називају се, по правилу, «Презиме појединца против Име Државе» и пресуда се узима као правоснажна законска основа за понашање органа реда. Најноторнији овакав случај, барем када су у питању интеракције полицајац-лице у возилу, јесте случај Пенсилванија против Мимса из 1977. где пресуда каже да полицајац не крши четврти амандман Устава САД и има право да нареди особи да напусти возило, те потом спроведе површни претрес лица за оружје зарад своје безбедности и безбедности непосредне околине. Ово је јако важно.
Друга важна ствар је начин на који униформисана лица (привремено) лишавају осумњиченог слободе ако то лице не жели бити приведено. Лице се физички надјачава употребом довољно јаке силе, обара на земљу, по потреби се коленом (и стога тежином целог тела) клечи на врату осумњиченог 10-20 секунди зарад лакше неутрализације отпора без опасности по живот (проблеми код просечне особе када им се клечи на врату тежином целог тела настају након око четири минута). По могућству друго униформисано лице руке везује иза леђа осумњиченом и аплицира довољну количину силе да обузда ноге и доњи део леђа осумњиченог, док прво лице своју силу преусмерава на обуздавање и контролу руку, рамена и торзоа. Најбољи случај види треће лице које под подршком ватреног оружја осумњиченог држи на оку, а додатна лица преко тога би омогућавала употребу несмртоносног наоружања, налик електрошокеру или „зеленој пумпари“ која испаљује (врло болне) гумењаке, те лакше обуздавање осумњиченог.
Оног тренутка када осумњичени престаје да представља претњу по себе и своју непосредну околину тада се на осумњичено лице не аплицира никаква сила већа од нужно потребне да се одржава такво стање.
Инцидент – анализа дешавања
       Џорџ Флојд је био 46-годишњак, афроамериканац, који је купио цигарете у локалној продавници око 8 увече 25.5.2020. Сумњајући да је новчаница од $20 коју је од Флојда добио приликом куповине лажна, продавац из трговине окренуо је полицију, напомињући им такође да је Џорџ Флојд „ненормално пијан“ и „није у стању да се контролише“. Убрзо након, око 20:08, полиција је пришла возилу у којем се налазио Џорџ Флојд.
Крузер ПУМ-а („Полицијска Управа Миниеполиса“) у коме су била униформисана лица Т. Лејн и А. Куенг долази на терен. Након испитивања ситуације, пришли су Флојдовом СУВу, Лејн је потегао свој сервисни пиштољ, и наредио осумњиченом да стави обе руке на волан (како је научио на тренингу). Флојд је послушао, а Лејн је оружје вратио у корице. Посматрач са стране почиње да снима целу ситуацију око 20:10.
Лејн је потом, сходно случају Пен. против Мимса, наредио Флојду да напусти возило. Када је он одбио, уследио је краћи физички обрачун где је Лејн физички извукао Флојда из возила, ставио га је у лисице и обавестио га је да је ухапшен због пласирања лажних новчаница. У 20:12, Куенг Флојду наређује (и помаже) Флојду да седне на тротоар, зидом наслоњен на ресторан поред. Минут касније снаге реда су дигле Флојда и водиле га ка крузеру. Успут је Флојд пао, полицајци су га дигли и наслонили уз задња врата полицијског возила. Тада је, према наводима истражитеља, „Флојд обавестио полицајце да је клаустрофобичан“ и „да има потешкоћа са дисањем“. У 20:17 стиже још један полицијски крузер (стандардна пракса када органи реда имају потешкоћа са привођењем и хапшењем неког лица) у коме су били Д. Шовин и Т. Тао. Најмање минут трајало је комешање између Куенга и Флојда док је Куенг покушавао Флојда да смести на задње седиште полицијског возила. Ово, што се дешавало на задњем седишту иза возачевог, је Тао посматрао, док је Шовин отишао са сувозачеве стране и агресивно Флојда извукао ван крузера и оборио лицем доле на тротоар. Флојд је престао да се опире око 20:20.
Шовин је клекнуо на Флојдов врат, Куенг је преузео торзо, а Лејн је обуздавао ноге, док је Тао надгледао ситуацију (сходно пракси). Проблем настаје тада када Шовин, чак два минута након почетка, и даље не склања тежину целог свог тела са Флојдовог врата. Пролазници су почели да снимају инцидент, а у наредних пет минута снимци показују да је Флојд отежано изговорио „Не могу да дишем“, „Мајко“, „Немојте ме убијати“ или нешто слично томе минимум шеснаест пута.
Полицајац Шовин је колено држао на Флојдовом врату осам минута и четрдесет шест секунди, од којих су два минута и педесет три секунде биле након што је Флојд престао да реагује.   
Флојд је преминуо. Спроведене су две аутопсије. Обе су закључиле да је у питању убиство, а аутопсија спроведена аутономно од стране Флојдове породице донела је закључак „механичке асфиксије“ тј. да је притисак на врат довео да мањка дотока крви и кисеоника у мозак, а притисак на леђа је отежавао дисање и коначно је дошло до смрти. Тренутно је на снази оптужница за трећестепено убиство и другостепено убиство из нехата против Шовина.

            Шовин клечи на врату Флојда

Чему протести и бес

                Ово је, по мом скромном суду, кулминација поларизације фронтова полиције наспрам грађана. Ово убиство подсећа ме на убиство из 2011. када су полицајци на смрт претукли бескућника са шизофренијом који је касније умро у болници од последица гушења у сопственој крви. Подигнута је оптужница коју су вукли две-три године по судовима и на крају су полицајци ослобођени кривице. Од 2011. наовамо овај и Флојдов случај нису усамљени. Незанемарљив број убистава и тешких повреда без последица нанели су полицајци на индивидуе у САД-у.
                Иницијално, 26.5. први протести су били мирољубиви. Градоначелник Миниеполиса је одмах звао тужитеља и захтевао да се подигне оптужница за убиство против Шовина услед видео-записа. Истовремено, ПУМ је издала саопштење да се „не скаче пред закључке о томе да ли је полиција поступила исправно или није“. Ово је руљи била „кап која је прелила чашу“ и ситуација као што је спаљивање треће полицијске станице у Миниеполису је резултат.
                Још насиља није адекватан одговор на насиље, и спаљивање Таргета или Аутозоуна, те рушење малих локала чији су власници белци неће вратити Флојда. Али ни убиство Бин Ладена није вратило куле близнакиње; а учињено је. Бес руље, мада неоправдан, јесте разумљив.
Ја овде видим два (будућа) проблема; Прво је коришћење ситуације од стране покрета као што је БЛМ (
BlackLivesMatter) за политичке поене и јасно повећање расних тензија у САДу, по њиховој стандардној пракси „Прекинимо расизам али ј*беш белце!“, и други је агенда глобалиста и противника Трампа да се ово претвори у дневнополитичко питање, иако је тензија између органа реда у САД и грађана САД дужа, болнија и комплекснија од мандата једног политичара, председника или поднаслова на вебсајту канте за смеће какав је CNNзарад кликова.